Zašto volim hitnu pomoć
Često ćete od starijih kolega čuti da za gotovo sve što su naučili, a nakon završetka srednje medicinske škole ili Medicinskog fakulteta, mogu da zahvale radu u službi Hitne pomoći ili na Urgentnom centru. Tamo su imali prilike da se susretnu sa slučajevima, koji nisu tako uobičajeni u praksi, a ujedno su i naučili kako da reaguju u takvim situacijama kada, praktično govoreći nečiji život zavisi upravo od njihove pribranosti, ali i znanja.
Naravno da ima i onih medicinskih radnika koji nikada više u životu ne bi prihvatili rad u takvim službama, jer su se tamo nagledali svačega i dosta im je toga za čitav život.
Mora se priznati da su donekle u pravu i jedni i drugi, ali se ipak mora stati na stranu onih medicinskih radnika koji su se potrudili da iz perioda službovanja na Urgentnom centru ili u Hitnoj pomoći izvuku maksimum, a u smislu da nauče sve ono što možda nikada neće moći tokom rada u nekoj drugoj medicinskoj ustanovi.
Hitna pomoć
Ova specijalizovana služba urgentne medicine funkcioniše u brojnim gradovima u celoj Srbiji, a podrazumeva se da najviše intervencija, ali i najveći broj korisnika, ima Hitna pomoć Beograd, koja zbrinjava građane na čak 11 beogradskih opština.
Ista služba postoji i u Novom Sadu, Jagodini i u Novom Pazaru, kao i u Subotici, Nišu i Čačku, te u Bečeju, Zrenjaninu i Kragujevcu, ali i u mnogim drugim gradovima širom zemlje.
Frekventnost je, očekivano najveća u službi Hitne pomoći Beograd, koja na godišnjem nivou ima više od 300 hiljada intervencija, što na terenu, što u ambulantama, ali i vezano za mnoge druge usluge koje obavljaju njeni zaposleni.
Zašto volim hitnu pomoć
Ako baš nekoga od njih pitate zbog čega vole da rade u Hitnoj pomoći, dobićete različite odgovore. Oni krajnje praktični će reći da im odgovara princip rada, koji podrazumeva rad u smenama, a u trajanju od po 12 sati, posle čega su slobodni do naredne smene, tako da mogu da se posvete i drugim obavezama, a da istovremeno ne zapostave posao. Sve što navode kao razlog za rad u ovoj službi, zaista zvuči opravdano, ako se posmatra iz tog ugla.
Svakako ima i onih doktora urgentne medicine ili specijalista, odnosno medicinskih sestara, koji rad u Hitnoj pomoći vide kao odličnu priliku da se "očeliče" za budući život, ali i da usavrše znanja koja su tokom škole, odnosno fakulteta stekli, a kako bi što bolje u budućnosti obavljali posao koji su izabrali za svoj životni poziv. Upravo to su ljudi koji iz svake prilike nastoje da izvuku maksimum, te se trude da što više stvari nauče, kada im je već data prilika da dođu u dodir sa takvim pacijentima.
Budući da, recimo služba za Hitnu pomoć Beograd, prosečno ima na dnevnom nivo čak više od 300 intervencija, jasno je i zbog čega je to mnogima teško izdržljiv tempo rada.
Ipak, stručnjaci koji zaista žele da steknu neophodno iskustvo, te da nauče teorijska znanja da primenjuju u praksi, taj vid radnog angažovanja vide kao jedan od najboljih mogućih izazova. Zato ćete od njih najpre čuti da nemaju želju da menjaju posao, jer im adrenalin neprekidno radi, te nadograđuju svoja znanja iz oblasti medicine u najvećoj mogućoj meri. A sve to im pomaže da i sami postanu bolji ljudi, jer su itekako svesni činjenice da upravo od njihovog odnosa prema poslu, odnosno pacijentu, ali i kolegama, u velikoj meri zavisi i hoće li uspeti da spasu nečiji život ili ne.
Svi koji su odabrali rad u ovoj službi su saglasni da je osećaj neprocenjiv kada shvatite da ste uspeli nekom pacijentu da pomognete i da mu spasite život upravo zahvaljujući, najpre svojoj pribranosti, ali i znanju koje ste primenili! Zato i kažu da ne bi menjali taj posao ni za jedan drugi!