Razlika između državnih i privatnih srednjih škola
Pre nego što ukažemo na razlike između srednjih škola čiji je osnivač državni sektor i srednjih škola čiji je osnovač privatni sektor, hteli bismo prvo da navedemo ono što im je zajedničko. Zajedničko im je to da su shodno pozitivno – pravnim propisima Republike Srbije iz oblasti obrazovanja i državne i privatne škole potpuno izjednačene. To u praksi znači da se prilikom zapošljavanja među diplomama koje je izdala privatna srednja skola i među diplomama koje je izdala državna srednja škola ne pravi razlika. Ista je situaciija i prilikom upisa fakulteta, bez obzira da li se radi o privatnim ili državnim fakultetima.
Ona osnovna razlika između državnih i privatnih srednjih škola, leži u odnosu prema učeniku. U državnim školama odnos prema njemu je strogo birokratski. Usled brojnih neuspelih reformi u oblasti državnog obrazovanja u Republici Srbiji, lošeg materijalnog stanja zapsleih, loših uslova rada i loših nastavnih sredstava, učenici se posmatraja kao posmatrači u procesu obrazovanja, a profesori nastoje samo da prođu kroz nastavni plan i program, bez udubljivanja u suštinu gradiva i bez nastojanja da se kod učenika podstakne kreativnost i logičko razmišljanje. U srednjim privatnim školama, celokupna škola podređena je učeniku i njegovim interesima. Cilj je kod učenika probuditi kreativnost, navesti ga da savladno gradivo nauči sa razumevanjem a ne napamet, stvoriti kod njega naviku da logički i kritički razmišlja i da stalno istražuje i proširuje svoje znanje.
U državnim školama rad se odvija u okviru odeljenja koja su prenatrpana sa po 30 učenika. Usled toga profesor ne može svakome pojedinačno posvetiti vreme i ne može mu pomoći u savladavanju gradiva. Kod srednjih privatnih škola to nije sučaj. Rad se odvija u okviru manjih grupa, a profesor uvek može individualno pristupiti svakom učeniku i pojasniti mu ono što mu stvara problem u učenju. To za posledicu ima da učenik malo vremena troši na učenje kući usled toga što svo potrebno gradivo savlada u školi.
U državnim školima nastavna sredstva su zastarela, i nefunkcionalna tako da i kvalitet znanja koja se njima prenose nije na zavidnom nivou. U privatnim srednjim školama to nije slučaj usled toga što se u radu primenjuju najsavremeniji metodi i nastavna sredstva, koja učeniku u velikoj meri omogućavaju lakše učenjei savladavanje gradiva.
U državnim školama profesori nemaju vremena za konsultacije, istraživački i dodatni rad sa učenicima upravo zbog njihove brojnosti i odsustva volje za tim usled nedostatka materijalnih sredstava. To za posledicu ima zapostavljanje talentovane dece i dece sa posebnim potrebama.
U srednjim privatnim školama to nije slučaj. Profesor mora i može uvek odvojiti vreme, kako bi još više unapredio razvoj talentovane dece ili kako bi omogućio deci sa posebnim potrebama prevazilaženje problema na koje nalaze, što sve za posledicu ima njihov stalni napredak i razvoj.
Državne škole usled nedostatka sredstava često ne mogu organizovati, pripreme za takmičenja ili je barem kvalitet te organizacije loš. Situacija sa privatnim školama je potpuo drugačija. Uvek se odvajaju sredstva za pripreme za razne vrste takmičenja. Medalje koje se osvajaju nisu samo uspeh za učenika koji je osvojio, već i za školu iz koje je osvajač medalje potekao. Iako je oblast privatnog obrazovanja novina u našem društvu, pa u okviru nje i privatno obrazovanje u srednjim školama, ipak mislimo da postoji mnoštvo razloga za izbor privatne srednje škole, pre svega jer ona zbog svoje orijentisanosti na učenikai njegove potrebe za posledicu ima sticanje kvalitetnijeg i većeg znanja.